Planinarsko društvo

Policajac - Josif Pančić

2008

TRESKAVICA

24 - 26.02.2017. godine

Danima su se pripremale okolnosti za izvodjenje ove akcije, a vremenske prilike su terale inat sa našom željom da sa domaćinima iz PK „Trebević“ iz Istočnog Sarajeva, ostvarimo zimski uspon na Treskavicu ili barem Trebević. Svi su izgledi bili da ćemo ovu akciju ipak odložiti. Februar se nije predavao. No, u petak, 24.februara, u 14:30 sati, 12 planinara iz Beograda, Novog Sada, Loznice i Zvornika je ipak krenulo na Treskavicu, sa malo vere da će uošte i pokušati da osvoji njen najviši vrh, Djokin toranj, 2086. mnv.
Znali smo da nas pod planinom očekuju velike padavine, pa smo brinuli, kako ćemo se u noći uopšte popeti do Planinarskog doma na Sustavcu. Na sreću, Dane, predsednik PK „Trebević“, uspeo je da dogovori sa dovoljno hrabrim traktoristom iz Turova da pokuša da nas u traktorskoj prikolici doveze što bliže domu.
Avantura je počela iz Turova, nešto posle 22 sata. Kiša nam je uz put samo davala naznake da nas neće ostaviti na miru, a kad smo se sa opremom smestili u prikolicu i sa 900mnv, krenuli na više, počela je svoj šou.
Stenjao je traktor, grebući uskim šumskim putem uz brdo, a sa svakim metrom, kiša je bila sve jača, da bi se ubrzo pretvorila u oštar sneg, koji je kidisao u oči, nošen vetrom. Od ogromne količine vode, zašuštale su bujice u provaliji ispod nas, pa nije bilo svejedno u čijim rukama je volan traktora, dok su nas grane pored puta šibale po ledjima, tek da nas podsete da nije lako po noći, kiši i snegu, doći do planinarskog doma na Sustavcu. Dok nas je oštar sneg nošen jakim vetrom šibao po licu, adrenalin je sa hladnoćom rastao sve većom brzinom, suprotno traktoru, koji se kretao sve sporije. Nakon jednosatne vožnje, zanemoćao je uz brdo, u dubokom snegu, pa je naš put, sa svom opremom, na 600-700m od doma, nastavljen peške. Bujica je tekla niz strminu dok smo se probijali kroz snežni put.
Nešto pre ponoći, probili smo se i okupili u domu na Sustavcu, razmenjujući utiske sa pristiglim planinarima iz Istočnog Sarajeva.

Ponoćno okupljanje u planinarskom domu do koga smo jedva došli po kiši i dubokom snegu, nije pružalo velike šanse za sutrašnji uspon na Treskavicu. U dogovoru sa domaćinima, zbog dubine snega koji je i dalje neprekidno padao, predložio sam da ćemo se na Treskavicu penjati, iz doma prema vrhu, pa dokle ko stigne, uz mogućnost da se uvek vrati u dom. Naš plan je bio da pokušamo da se probijemo barem do Velikog jezera, na 1550mnv. Svim planinarima je bilo prihvatljivo ovakvo rešenje. Medjutim, iako uvek skromni Andrija, je tiho predložio da Draganče i on pokušaju da idu nešto bržim tempom, kako bi pokušali da se popnu do vrha. Domaćini su ponudili da i njihov neko krene sa istim ciljem.

Subota je osvanula sa dvadesetak santimetara dubljim snegom, koji je cele noći padao. I  dalje je padao. Idilična slika grana četinara otežalih od snega koja se videla kroz prozore lepog planinarskog doma, pružala je dovoljno zadovoljstva, da čovek ne poželi da izadje iz te topline i miline. Ali, planinari ne bi bili uživaoci u svojoj strasti, da ih planinarske staze toliko ne vuku u visine.
Nešto posle 8 sati, 12 gostujućih i domaćih planinara, izašlo je u belinu i sa visine od 1260m, na kojoj se nalazi dom, krenulo na svoje poprište, na vrh Treskavice, koja još vida svoje rane od ogorčenih, krvavih borbi na njenim vrhovima, tokom poslednjeg rata.
Kroz dubok, pršav sneg i četinarske šume, tražili smo svoju stazu ka vrhu, dok nismo izbili na prevoj sa koga se ukazala kotlina Velikog jezera. Planinarska kućica pored jezera, na 1550mnv, trebalo je da bude krajnja tačka naših današnjih ambicija. Domaćini su brzo odložili vatricu u šporetu, ali nas je Djokin toranj zvao sebi, pa smo se posle kratkog zadržavanja prebrojali i grupa od 4 planinara iz Pančića i 4 planinara iz Trebevića je odvažno rešila da nastavi dalje, dok su 4 planinarke odlučile da se vrate nazad u Planinarski dom na Sustavcu.

Sneg nošen vetrom je i dalje bio gospodar na terenu, ali je naš domaćin Simara, na turno skijama samouvereno trasirao stazu našeg uspona prema vrhu. Pojačani sa dve dame, iskusni visokogorci iz oba društva, smenjivali su se na čelu grupe, mukotrpno prteći propadajući sneg ponegde i do kolena. Penjali smo se sigurno i osvajali metar po metar, bez kolebanja. Krenuli da se popnemo dokle možemo, uživali smo u penjaju, jer to je ono zbog čega volimo planine zimi. Hrabro luda osmorka, nije se zaustavila ni kada je na prevoju, u mećavi koja brije, zastala pred zaledjenim padinama Djokinog tornja. Iako bez cepina i dereza iskreno govoreći ne bi ni bilo pametno pokušati završni uspon, iz naše grupe nikome nije padalo na pamet da odustane. Magla je okovala okolinu i samo povremeno nam je dala priliku da vidimo gde se nalazimo i kako se zanosno bele okolni vrhovi. Probijamo pokoricu zaledjene površine i strpljivo pravimo svaki stepenik u ledu. Par desetina koraka, pa smena na čelu grupe. Zaledjena vertikala brzo troši snagu a snežne strehe vijore iznad nas. Dogovaramo se i timski biramo najbolji pravac kretanja, posebno pazeći da svaki korak bude siguran. Na ovoj visini, pod ovakvim okolnostima uspona, greške nisu dozvoljene. Zaledjena gromada koju smo na vrhu ugledali u 14:30 sati, označila je da smo uspeli. Paklijaš, Djokin vrh, Mala Čaba, najviši vrh Treskavice, nije važno kako ga zovu ni da li je visok 2085 ili 2088m, uglavnom na njemu smo! Ponosni i gordi. Jedva da iko može da pomeri prste i škljocne fotoaparatom. Idemo nazad, još opreznije. Pomažemo se i bodrimo. U naporima i muci, nastaju nova prijateljstva i padaju dogovori za nova penjanja. Znamo da je i bez snega danas bilo lepo na tradicionalnom usponu na Trem. Mi smo ovoga puta želeli nešto drugo. I dobili smo. Zimski uspon na Treskavicu u gotovo ekstremnim uslovima. Prvi smo ove godine na tom teškom vrhu. Domaćini kažu, da im prijatelji neće verovati  da smo po ovolikom snegu i ledu popeli Djokin toranj. I zaista, bilo je nestvarno.

Kada smo se oko 18:15 sati, sa čeonim lampama, posle gotovo 10 sati provedenih u planini, sa staze duge 16km  i uspona od 1200m i isto tolikog silaska, približili domu na Sustavcu, lako nam je bilo da podelimo radost sa onima koji su nas čekali u domu. Večera i druženje uz harmoniku, deo je uobičajenog folklora na planinarskim akcijama. Ovog puta je bilo za nijansu lepše, jer smo se namerili na divne planinare i domaćine iz Trebevića. Uz njih se od pesme lako ostane bez grla. Pevalo se do kasno u noć, pa posle ovako veličanstvenog uspona na Treskavicu, nije bilo voljnih da se sutradan penjemo na Trebević. Skromnijih planinarskih mogućnosti, natkriljen nad Sarajevom, sačekaće nas nekom drugom prilikom. Nije mi bilo teško da promenim plan i udovoljim svima.

Svima je bilo dovoljno da se u nedelju posle doručka i pakovanja, sa svom opremom od doma spustimo 4km po dubokom snegu do Turova. I da nakon toga uzivamo u višesatnom obilasku Sarajeva. I naravno dobrim sarajevskim ćevapima i kolačima. Uz stalnu pratnju i brigu divnih Aleksandre, Daneta i Mladena, koji su nas za Beograd ispratili mahanjem, kao najrodjenijima. Znamo da ćemo opet planinariti sa njima. Posle ovog uspona na Treskavicu, nastala su nova prijateljstva, koja ćemo negovati na novim planinama.

Ovo je bila klasična visokogorska akcija u zimskim uslovima. Grupa od 8 planinara, iz našeg društva i PK „Trebević“, dovoljno iskusnih za penjanje u snegu i ledu izvela je ovaj uspon, bez tehničke opreme. Naravno da ne preporučujem uspon na zaledjene površine bez dereza i cepina, ali sastav grupe je omogućio da se i bez tehnike ovakav uspon bezbedno izvede. Zahvaljujem se Danetu, Nerminu, Milevi i Simari što su nam omogućili da zajedno ostvarimo ovaj uspon. Andrija i Draganče su od početka verovali da se možemo popeti na vrh i to smo i ostvarili. Olivera je bila divan primer upornosti i volje, pa je zaslužila da osvoji svoju prvu dvehiljadarku u zimskim uslovima. Treskavica zimi je popustila pod našom upornošću. Ostaje nam da joj se u letnjim uslovima ponovo radujemo nekom novom prilikom. Bez podrške domaćina iz PK „Trebević“ iz Istočnog Sarajeva, ova akcija ne bi bila moguća. Reći hvala, mala je zahvalnost za ove divne ljude. 

 

 

Vođa akcije: Tadija Dimitrijević