Planinarski klub

Policajac - Josif Pančić

2008

SOKOLSKA PLANINA

29.01.2017. godine

Sokolska planina i njen vrh Rožanj, bile su odredište ovonedeljne planinske akcije, na koju smo krenuli velikim autobusom. Da se po jutru uvek dan poznaje, nama ovaj dan ne bi bio naklonjen, jer smo se dugo sakupljali i kasnili, gotovo sat vremena u polasku. Ali nas je nebo pogledalo, pa smo iz beogradske izmaglice, preko Valjeva brzo zaplivali po plavetlilu  i belini neba i snega. Proslop (600mnv) je bio polazna tačka za skup beogradskih, ljubovijskih i lozničkih planinara, koji su svoju nedelju želeli da provedu gazeći po snegu Sokolske planine. Sunce se postaralo da nas domaćinski dočeka i poželi dobar korak. Postarali su se i naši domaćini na ovim stazama, izvrsni Pop i Duško, ljubovijski zaljubljenici u Sokolsku planinu.Tu smo se podelili u dve grupe. Oko 10:30 sati,  grupa sa 36 planinara je krenula sa mnom, uz Proslop prema Rožnju, dok je grupa od 14 planinara, sa Radom, svoje pešačenje započela od manastira Sveti Nikolaj, na Sokolu, sa istim ciljem.  Oni su se svi popeli do Krsta, veći deo i do Manastira Sv.Vasilija Ostroškog, dok se troje popelo i na sam vrh Rožanj. Uživali su, u pogledu sa vrha na bajnu sliku manastira pod snegom i suncem.

Kad su koraci ritmično prhnuli po dubokom snegu, pogledi su se topili u ljubavnoj igri boja neba i snežnih brda, da nam u delu duše u kome arhiviramo ono što je tanano i lepo utisnu neizbrisivu sliku zimske idile, da nikad ne zaboravimo zašto se po zimi vole planine.

Dok smo od Proslopa prtili sneg i lagano se penjali prema Rožnju, u zaledju nam se osmehivao veličanstveni trio Valjevskih planina, Medvednik, Jablanik i Tornička Bobija.  Prvi medju vodičima, načelnik Službe vodiča Planinarskog Saveza Srbije, Zoran Kontić, koji nas je počastvovao svojim učešćem na akciji, je iskoristio priliku da nam održi kratku obuku o kretanju po lavinoznom i nelavinoznom snegu. Nije da je ovde lepo zato što volim ovaj kraj i što ovde posebno bujno niču brižljivo negovana prijateljstava, već što podno Azbukovice i Podrinja, svaki korak ima neku posebnu draž i uzvišenost. Pa bio on vičan ili nevičan, običan ili obučen. Pamti valjda tlo, natopljeno znojem i krvlju šta se sve ovde kroz vekove valjalo po njemu pa zato i emituje neku prozračnu duševnost predaka koji su slavno vojevali za naše današnje “kako ko ume” korake na svojoj slobodnoj zemlji.

Tako smo na nevidljiv način spojeni sa tlom i precima, kao da smo došli u posetu najrodjenijima, veličali ovu nedelju po padinama Rožnja, van planova i satnica. Nije bilo važno što smo predah na vrhu Sokolske Planine – Rožanj (937m), uz malu gozbu, sada već po navici uz Andrijine mesnate djakonije, napravili tek oko 15 sati. Što smo nečujno posetili divni, tihi manastir pod Rožnjem, posvećen Sv. Vasiliju Ostroškom. Nije bilo važno što je većina brojnije grupe, pored suncem okupanog Krsta nad manastirom Sv. Nikolaj, tek prošla, ne stižući da se u smiraj dana, divi tom veličanstvenom pogledu sa litice i kapelicama od kojih svaka nosi natpis o jednoj Božijoj zapovesti. Ništa nije bilo važno a srca su bila puna. Gorela su u prohladnoj noći kao kamin u manastiru Sv. Nikolaja, zažaren da podgreje prohladjena planinarska bića. Posluženi kafom i rakijicom od naših vrednih planinarki, Rade i Marice, slušali smo, iako značajno skraćenu priču Sretena Cvetojevića – Cveleta o Soko Gradu, poslednjem turskom uporištu i o srpskoj istoriji u ovim krajevima kao i nastanku manastira pod Sokolskom planinom.  

U restoranu “Raketa”, pored Drine, sled je bio logičan. Večera, zahvaljivanja i pesma. Uz svirku svoga benda, iz grla našeg sjajnog domaćina Dragana Pavlovića – Popa, razlegala se pesma pored Drine. Pop, kao što nas je, kao instruktor za obuku vodiča, celog dana sjajno vodio na stazi, tako nam je ove večeri pokazao svoje izvanredno  pevačko umeće.

Put je dalek, valja putovati. Morala je prestati pesma. Morali smo preseći kolo i preko Ljubovije i Valjeva, vratiti se u Beograd, kako stizanjem posle ponoći, ovu akciju ne bi pretvorili u dvodnevnu.
Mali je bio ovaj zimski dan za još jedan lep planinski san.  

Sokolska planina i njen vrh Rožanj su na ovoj akciji bili naša ciljna tačka iz dva pravca. Iz pravca Proslopa i manastira Sv. Nikolaj. Nije bilo lako prtiti sneg od Proslopa do Soko Grada. Ipak se pokazalo da se Rožanj može savladati i pod snežnim nanosom od tridesetak santimetara, mestimično i više. Ovakav napor je nagradjen obilatim uživanjem u bajkovituim zimskim pejzažima. Uvek preporučujem kretanje Sokolskom planinom, na zadovoljstvo svim hodačima.
Veliko hvala domaćinima iz Ljubovije, na izvanrednoj organizaciji i pomoći u realizaciji ove akcije.

 

 

Vođa akcije: Tadija Dimitrijević