Planinarski klub

Policajac - Josif Pančić

2008

DURMITOR

22 - 25.08.2013. godine

Ako se boravak i uspon na neku planinu može nazvati planinarskom poslasticom, onda se uspon na Savin i Bobotov kuk, velelelepne vrhove Durmitora, bez sumnje može nazvati pravom planinarskom poslasticom, Iz tih i drugih lepih razloga, nas 18 planinara iz našeg i nekoliko drugih klubova je rešilo da udahne punim plućima tu crnogorsku čaroliju, boraveći na Durmitoru, od 23. do 25.8.2013. godine, gde su nam se pridružili dvojica „kolega“ iz Nikšića i Podgorice.

Na put smo krenuli 22.8.2013. godine, u 22:00 sata, sa ugla Drinske i Sarajevske ulice, pa preko Čačka, Požete, Užica, Zlatibora, Prijepolja i Pljevlja, oko 6 sati stigosmo, na Djurdjevića Taru. Po starom, dobrom običaju, izadjosmo iz kombija i još dremljivi, predjosmo peške preko mosta, diveći se dubini kanjona i modrom zelenilu Tare, što kao zmija vijuga ispod jednog od najviših mostova, sa koga zastaje dah, od pogleda na dole. Prema planu puta, oko 8:00 sati, stigli smo u Žabljak, odnosno u Auto kamp „Razvršje“, vlasništvo Miše Vojinovića, gde nas domaćini počastiše rakijom od maline. Smestismo stvari u jednu od kuća, i ne čekajući razmeštaj po sobama, posle kraćeg prepakivanja, željni pešačenja i Durmitora, prevezosmo se do Ski uspinjače na Poljani(1509m).

U 10:30 sati, nas 18 (13 iz našeg Kluba i 5 iz drugih Klubova) započelo je uspon na jedan od najposećenijih vrhova Durmitora, Savin Kuk. Vodjen željom da svi planinari koji su krenuli na akciju, do njega i stignu, lagano sam vodio grupu, tako da i oni sa slabijom kondicijom dodju do vrha. Na radost svih učesnika, to se i desilo, kada smo preko Savine vode(2200m), gde smo napravili kraću pauzu da bi se osvežili izvorskom vodom, svi zadovoljni, , oko 13:30 sati izašli na Savin Kuk (2313m) Posebno zadovoljstvo i ponos primetio sam u očima planinara koje su prvi put u svojoj planinarskoj karijeri popeli visinu od 2313m. Uobičajena pauza za uživanje na vrhu i fotografisanje, pružila je priliku da se divimo pogledima na Crno jezero, i okolne vrhove kojim obiluje Durmitor. Lako je bilo sići sa Savinog Kuka, kada nam je darovao retku privilegiju da se osećamo kao da je svet pod našim nogama. Oprezno i sigurno, prema planu akcije, u 15:30 sati sišli smo do Poljane, a onda i do Auto kampa „Razvršje“, gde smo popodne i veče proveli razmenjujući informacije o vremenu i u druženju.

Na ovom usponu za 5 sati, prepešačili smo 8 km, i ostvarili visinsku razliku od 800m, krećući se prosečno 2,6km na sat.

Dana 24.8.2013. godine, iako blago zabrinuti zbog loše vremenske prognoze, oko 07:45 sati, kombijem smo se prevezli do Sedla (1907m), gde nas je, po vetrovitom vremenu, neugodno iznenadio rendžer, naplaćujući nam kartu za ulazak u Nacionalni park Durmitor od 3 evra po učesniku uspona! Nismo mu dozvolili da nam pokvari dobre vibracije i odlučnost da se domognemo najvišeg vrha na Durmitoru, Bobotovog Kuka. Nas 11 (5 iz našeg Kluba, 6 iz drugih Klubova), je krenulo na uspon, preko Uvite Grede (2199m),Surutke (2080M) i Zelenog Vira(2028m). dok je druga grupa od 8 članova našeg Kluba, sporijim tempom nastavila kretanje za nama, sa ciljem, da se prema svojim mogućnostima, kasnije vrati istom stazom.

Oblaci su pretili da pokvare ovo uživanje i predivne poglede na Zupce i Šarene pasove, koje je priroda izvajala u najvećem umetničkom zanosu! Još par fotografija,  pred završnim usponom kao zagrevanje za Veliku previju, (2.351 m, kao pozornicu sa koje i najveći amateri, škljocajući foto aparatom mogu da naprave umetničko delo. Toliko raskošne lepote pruža ovo mesto, sa neopisivim pogledom na Veliko i Malo Škrčko jezero. Prve kapi kiše nas opominju da ubzamo završni uspon, pa se uz pojačan oprez penjemo na Bobotov Kuk u 11:15 sati. Kratko se diveći sa vrha, brzo se spuštamo kako bi smo izbegli pojačanu opasnost od gromova i nevremena. U povratku, na Velikoj previji, započinje snažna kiša sa gradom, pa se privremeno sklanjamo u useke pod stenama. Na našu sreću, kiša je nakon petnaestak minuta stala, ali je za sobom ostavila klizave stene i sipar, po kome je kretanje bilo kao po staklu. Svaki korak je morao biti osmišljen i oprezan jer bi greške u kretanju mogle da budu tragične. Dugo smo se spuštali niz sipar do Biljegovog dola, preko snežnih krpa pa pored Oble glave,. Posle kraćeg predaha, kada su se stene prosušile, odlučio sam da ne menjam plan akcije, pa smo nastavili pešačenje, usponom do Ledene pećine. Sa gotovo istopljenim snegom, nikoga nije posebno impresionirala. Silazak sa Ledene pećine, lepom stazicom nam je budio uverenje,da se nalazimo na pravom mestu, zakriljeni i upuškani okolnim vrhovima, kao da nam je neko šapnuo kuda treba da idemo kako bi videli ono najlepše od prirode. Društvo je raspoloženo, a noge same prave korake, tako da brzo stižemo na katun Lokvice, gde smo se počastili hladnim pivom i probali sir, koji nije za preporuku. Kao nagradu za upornost u celodnevnom pešačenju, u 18:00 sati, čašćeni smo sa još nekoliko retko vidjenih prizora:pred nama se ukazalo Crno jezero,(1420m) pravi dragulj prirode, koje od većeg broja pogleda štite neskromni domaćini,cenom karata od 3 evra. Susretali smo ljubitelje prirode, koji su gundjajući i negodujući odbijali da plate kartu da bi videli jezero, pa su se revoltirano vraćali nazad na Žabljak.

Akciju smo završili nakon 10;30 sati pašačenja, posle 17km, i savladali visinsku razliku od 1100m, krećući se prosečno 2,9km na sat.
Druga grupa od 8 učesnika je pešačila oko  5 sati, do Zelenog Vira, ostvarivši najveću visinu na Uvitoj Gredi  (2199m).

Uspon na Bobotov kuk svi učesnici akcije začinili su u Auto kampu Razvršje,kroz druženje sa starim prijateljima, članovima PK GSP iz Novog Sada, uz, specijalitet Žabljaka - kuvanu jagnjetinu i pića po izboru.

Dana 25.8.2013. godine, uživanje u lepotama Durmitora i okoline, nastavili smo dopunom plana na sjajan predlog učesnika akcije,  tako što smo se u 8:40 odvezli od Žabljaka prema selu Nadgora i sa kote 1560m, za dvadesetak minuta popeli na vidikovac Ćurovac(1626m)  sa koga se pruža predivan pogled na Klisuru Tare. Zatim smo preko livada, polukružno došli na kotu 1537m, nakon 3 kilometra pešačenja i nastavili prevozom prema Zminjem jezeru. Najpre asfaltom, a potom i makadamom i šumskim putem, kombijem smo sepribližili Zminjem jezeru a potom pešice šumskim stazicama došli do njega. E, ovde nije bilo ravnodušnih. Šapatom smo se divili ovoj bleštavoj oazi rajskog mira. Neki su iskoristili priliku da doručkuju, tamo gde im se zaista retko pruža prilika, okruženi tek procvalim lokvanjima u debeloj hladovini borovine, gledajući u neobične boje mirne površine omalenog jezera. E, ovde nije bilo rendžera da nam umanje uživanje koje mogu da pruže samo kolaži šume i površine jezera.

Visinska razlika od stotinak metara na Ćurovcu i Zminjem jezeru i prepešačenih 5 km, je bio najmanji mogući napor za maksimalno uživanje u lepoti koju su nam pružila ova dva mesta. Od Durmitora, toliko. Do neke nove prilike
Povratak u stvarnost rutinski smo izveli istom trasom kao i u dolasku, uz zadržavanje na Jabuci. Tu smo kratko posetili novoizgradjeni manastir Sv.Ilije, a utiske smo sredili u dugoj pauzi za ručak u restoranu Ribnjak, u Draževićima kod Nove Varoši. U Beograd smo stigli, po planu, nešto posle 23:00 sata.

Na ovoj akciji ukupno smo prepešačili 331km i ostvarili visinsku razliku od 2310 metara, popevši se na 3 vrha preko 2000m n.v. i 1 vrh preko 1500m.

 

Vođa akcije: Tadija Dimitrijević