Planinarski klub

Policajac - Josif Pančić

2008

CER

15.06.2013. godine

Dana 15.06.2013. godine, kada se veći broj članova našeg Kluba, spremao da krene na letovanje na Tasos, zaranili smo i  u 06,30 sati, minibusom, preko Obrenovca i Šapca, Prnjavora i Čokešine, krenuli ka Ceru, rešeni da se još jednog lepog i sunčanog dana poklonimo njenom visočanstvu, planini. Ovoga puta, cilj nam je bio da, krećući se Cerom, napravimo kružnu turu i obidjemo zanimljive cerske manastire Čokešinu i Petkovicu. Mala zabrinutost u toku puta, kratkotrajnim kolapsom jednog od sjajnih planinara i drugara, zbog koga je kasnije iz opreznosti, odustao od pešačenja, nije nam pokvarila dobro raspoloženje i divljenje uređenom dvorištu manastira u Čokešini, kada smo u 9:00 sati stigli do njega

Pred manastirom nas je, prema ranijem dogovoru, dočekao Sveta Tošić, član PK „Cer“ iz Šapca, sa grupom od 5 svojih mladih meštana iz Badovinaca, i 3 gosta iz Bjeljine, kojima pokušava da prenese ljubav prema planini i prirodi i ponudio se da nas provede puteljcima Cera.
 
Ljubaznošću monahinje Ane, starešine manastira, upoznali smo se sa nastankom i razvojem ovog lepo uredjenog manastira, ušuškanog na senovitoj kosi jugoistočne padine Cera, posvećenom rodjenju presvete Bogorodice, za koga se veruje da je zadužbina Miloša Obilića.

Nakon toga, oko 09,30 sati, od manastira Čokešina, krenuli smo laganim usponom da se krećemo poprilično zaraslom stazom uz lovište Kumovac, do samog vrha Kumovac, 593m, gde smo stigli oko 12:00 sati.
Nakon gotovo satne pauze i fotografisanja, nastavili smo pešačenje prema najstarijem hrastu na Ceru, koga je četvoro planinara uspelo da obuhvati rukama spojenim u obruč.

Polaskani lepotom i ugodom šumske hladovine, po inače toplom i sparnom danu, svi učesnici su ohrabreni da nastave kretanje i nakon 14km, niko nije želeo da se vrati prema manastiru Čokešina, već smo svi nastavili put ka manastiru Petkovica.

Naizmenično se penjući i spuštajući makadamskim i šumskim putevima, uživali smo u senovitim bukovim i cerovim šumama, po kojim je planina valjda i dobila ime. Povremeno osećajući sparinu zbog velike vlažnosti vazduha usled obilnih kiša prethodnih dana, uživali smo u koncertu ptičica, koji nas je diskretno pratio za vreme celog pešačenja, oko 14:15 sati, lagano smo pristigli u manastir Petkovica. Još jednom smo ostali bez daha, razgledajući predivno uredjene cvetnjake u dvorištu manastira Petkovica, delo ruku vrednih monahinja, od kojih nam je jedna ispričala povest o manastiru a zatim smo posluženi i kafom. Prema predanju, manstir potiče iz 13. veka, zadužbina je Kralja Dragutina i posvećen je Svetoj Petki, čiji se delić mošti čuva u manastirskoj crkvi.

Nakon predaha i posluženja, oko 15:00 sati od manastira Sveta Petka u Petkovici, nastavili smo kretanje niz rečicu Nečaju, do manastira Čokešina, gde smo u 17:00 sati, prema planu i završili pečačenje.  

Na ovoj akciji prepešačili smo 18km, za 7,40 sati, krećući se ukupno 4,30 sati, prosečno 3,9km na sat, dok smo se odmarali 2,40 sati, pa nam je ukupni prosek bio 2,4km na sat. Savladali smo visinsku razliku od oko 650 metara u usponu i spuštanju

Posle kratkog rashladjivanja vodom u dvorištu manastira, i opraštanja sa našim pocerskim domaćinima, požurili smo kombijem ka našem novom odredištu, etno selu Topalović u Lipolistu, gde smo stigli nakon dvadesetak minuta.

Po ozarenom licu mladog domaćina Milana Topalovića, koji je, očekujući naš dolazak, širom otvorio kapije svog bajkovito uredjenog dvorišta, znali smo da smo dobro došli, pa smo veselo, pre nego što smo počeli da se divimo lepoti ovog etno uredjenog dvorišta odmah zatražili hladno pivo, da rashladimo umorne noge i ispunjene planinarske duše.

Pogledi na nestvarno lepe vajate sami su nas poveli ka njima pa smo, uz inspirativno objašnjenje našeg domaćina Milana i njegove sestre Rade o nastanku devojačke sobe, mladine sobe, slavske sobe, sobe starih kredenaca, slikarske galerije i raznoraznih drugih nestvarno lepih kutaka u ovom mačvanskom dvorištu, upotpunili utisak o ovoj retko vrednoj i nadarenoj porodici, čiji je najstariji član, glava porodice, Slobodan Topalović,začetnik i inspirator ovog malog rajskog kutka, upravo otvarao svoju izložbu u blizini Pariza, posle 4.000 naslikanih slika na platnu i drvetu, i 10 hektara zemljišta koje svake godine, sa svojom porodicom vredno obradjuje !!! Nije čudo što je dobio nadimak Zevs, jer slike koje je naslikao, oplemenjujući njima svoje vajate, zaista izgledaju božanski! Za Slobodana Topavlovića, sa umetničkim imenom “Zevs”, upućeni kažu da je nasledio zanesenost lepotom od Milića od Mačve, boje od Van Goga i dar za crtež od Lubarde. U ovoj porodici su slikari i njegov sin Milan i kći Rada, pa nije čudo što, gde god se okrenete sve vrca od boja, radosti i inspiracije! Nasladu za dušu i telo nastavili smo gosteći se projom, sirom i kajmakom a zatim i obiljem gulaša od mangulice, fazana i piletine, specijalitetom stare domaćice, nesumljivo velikom podrškom ovih velikih kreativaca i slikarskih zanesenih duša, Slobodana, Milana i Rade. Ova kuća na ponos ima šta da ponudi i najprobirljivijim gostima. Uživali smo i bili počastvovani što su nam posvetili svoje popodne..

Ispunjeni nesumljivim uživanjem, prećutno smo produžili naš boravak u ovom domaćinstvu, do 19:15 sati, a potom smo se istim putem vratili u Beograd. Oko 21:15 sati, veselo smo se razišli na uglu Drinske i Sarajevske ulice, noseći u sebi punu dušu darova sa Cera i okoline.

 

Vođa akcije: Tadija Dimitrijević